Nenadano, Milan Dog postao je svojevrsni politički alter ego muzičara
Od toliko projekata u kojima je učestvovao ili u njima i dalje učestvuje, do najšire publike i brojnih medija dospeo je s jednim-jedinim nemuzičkim.
Za razliku od ostalih, muzičkih, sa Milanom Dogom krenuo je samostalno. Za to mu je, uostalom, bio potreban samo mobilni telefon; inspiracije, kao i za mnogo toga u Srbiji, bilo je posvuda, najviše na televiziji. Nenadano, Milan Dog postao je svojevrsni politički alter ego Igora Lečića: umesto kroz muziku, za koju je vezan već 30 godina, počeo je da se izražava kroz stripovane fotografije.
„Ja jesam političko biće, sa svojim stavovima i mišljenjem i Dog mi je samo poslužio da svoje poglede na određene teme i pojave podelim sa drugima. To je, inače, danas svima dostupna aplikacija koja fotografijama načinjene telefonom daje stripovski šarm i primećujem da su mnogi počeli da je koriste. Iako sam ponekad prinuđen da objašnjavam kako neki od tih radova nije moj, postoje i oni koji i sami uočavaju razliku, a ona je u nedirektnim porukama i poentama. To je suština Milana Doga.“
Posle više od tri godine i gotovo 800 radova, te povremene kolaboracije sa Aleksejem Kišjuhasom u Cenzolovci, priznaje da oseća umor ali još nije spreman da „ubije“ Milana Doga. „Većina ranijih radova nastala je dok sam gledao televiziju, uglavnom vesti, no sad ih sve ređe gledam, postale su previše toksične, pa ređe i objavljujem…“
I pre Milana Doga, imao je svoje alteregoe, ujedno i nadimke: Leka, Leche, i na kraju – Lekoviti.
Upoznao sam ga kao Leku, člana dream teama muzičkih urednika na In radiju. Tada, u sumrak mračnih 90-ih godina, taj lokalni radio bio je, nakon zlatnih vremena Radija Novog Sada – sa Bogicom, Gojom, Anđelom i drugima – prvi koji se u Novom Sadu prepoznavao po onima koji biraju muziku: po Dači, Zlatanu, Fakiru, Zeu, Leki, Sexy Batketu…
Bez obzira na moj rokerski bekgraund, sa takvom ekipom, uglavnom već etabliranih lokalnih di-džejeva, i nije bilo teško zavoleti elektronsku muziku i većinu njenih pojavnih oblika koje su puštali u svojim šihtama.
Otvorenost prema novotarijama smatrao sam sastavnim i poželjnim delom novinarskog posla, ili su barem mene tako učili. Igor pak nije imao samo pasivni rokerski bekgraund, već u tom trenutku i određeni staž kao gitarista u lokalnom kaver benduNas troje, ali je i u otvorenosti prema elektronskoj muzici, za razliku od mene, opet imao aktivni status.
„Nas troje je bio klasičan kaver bend, svirali smo ko i svi tada – svetske hitove, i imali smo preko hiljadu nastupa u tih nekoliko godina tokom 90-ih. I zahvaljujući tome, nekako smo preživeli te godine. Ja sam, sve do kupovine prvog kompjutera, 1998. ili 1999, bio u tom gitarističko-akustičarskom fazonu – na kraju krajeva, nastupili smo na čuvenom FAMUS-u (Festival akustičarske muzike u Sivcu) 1996. i osvojili sve nagrade – publike, žirija i za tekst, koji sam ja napisao“.
Na In radio dolazi na poziv čuvenog DJ Dache (Danila Radakovića) upravo zbog pogodnog bekgraunda – tadašnoj ekipi di-džejeva na radiju bio je potreban neko ko bi preko dana puštao brit-pop, fanki, soul…Veče i noć pripadale su tvrđem elektronskom zvuku, ali je vremenom taj zvuk, istina u mekšim varijantama, zavladao i dnevnim smenama. Kao da i sada vidim Leku kroz studijsko staklo i već se radujem pesmi koju će pustiti posle vesti, i koja će svakoga naterati na ples…
„Ne mislim da je In radio zbog takve koncepcije bio ispred vremena – možda se to nekom odavde tako činilo, ali sve ono što se tamo tada emitovalo bilo je u duhu vremena. Bili smo najsavremenija stanica i to ne samo u Novom Sadu, puno nas je ljudi slušalo (i puno ih je dolazilo na žurke koje je Radio organizovao, naročito tokom bombardovanja – op.a.). Sad, ima tu verovatno i toga da su vlasti htele da dokažu kako ovde postoji demokratija pa nas nisu dirali zbog objektivnih informacija, ali je to onda dovelo do toga da su mnogi, verovatno isprva zbog vesti, i počeli da nas slušaju jer su tu mogli da dobiju nešto što nije državna propaganda… Uživao sam na In radiju i dan-danas čuvam gomilu nekih radijskih emisija i drugog materijala. Ne volim da bacam stvari, takav sam.“
I nije samo u izboru muzičkih lista izgradio kvalitetnu prepoznatljivost („aha, sad Leka pušta mjuz!“), već se, zahvaljujući četvorogodišnjem stažu u Radio Novom Sadu, tačnije legendarnom Studiju M, isticao i po izoštrenom sluhu za kvalitetan ton, lagodnim upravljanjem reglerima i vrhunskoj produkciji emisija, džinglova i reklama. Ako se sećate reklama za Egzit festival, tamo od početka pa do, recimo, 2012 – da, Igor Lečić je potpisao (a vokali su tradicionalno davali zaštitni znakovi In radija – Maja Brzak i Nikola Šuica)! – znate o čemu pričam.
U Studiju M kalio se uz majstore tona, počev od legendarnog Jana Šaša, i jeste bio asistent snimatelja tona na svim anplagd koncertima održanih u, sada počivšem, na daleko poznatom zdanju Radija Novog Sada („Giletu iz Električnog orgazma pozajmio sam svoju gitaru pre njihovog anplagd koncerta jer je njegova bila krš“), ali je formacijski bio zadužen za druge žanrove – pre svega tamburaše.
Otkud u Studiju M? Kaže da se prijavio na kurs za tonske snimatelje, „i to papreno platio“, ali je na kraju bio najbolji „u klasi“ pa mu je ponuđen posao u Radiju. „Nisam radio u živom programu, već na snimanju i montaži emisija Informativnog programa. No, mene je od početka zanimao samo Studio M i znanje koje mogu da dobijem od tamošnjih majstora tona. Kada sam 1995. konačno prešao u Studio M, dobio sam da radim Narodni tamburaški orkestar RNS, ali bi posle toga odlazio kod Šaša i drugih, gledao šta rade, učio, i čekao priliku. Studio M mi je bio kao druga kuća.“
Kada je otišao sa ondašnjeg RTS, čiji je Radio Novi Sad bio sastavni deo, tužio ih je za neisplaćene zarade – 21! – i dobio. Kupio je prvi kompjuter i zahvaljujući mogućnostima, pa i softverima, koji su se vremenom sve više usavršavali, davnašnju želju za stvaranjem muzike, sa gitare – koju je uskoro skoro pa batalio – prebacio je u sferu elektronske muzike.
Ipak, Radiju Novom Sadu vratio se posle 5. oktobra kada je s jednim kolegom odradio nove najave za sve emisije, džinglove i ostalo, a onda je počeo da jednom nedeljno vodi čuveni Pop ekspres.
„Imao sam u tih sat vremena jednom nedeljno, pa tako skoro 12 godina, potpuno slobodu i oko izbora muzike i oko toga šta ću da govorim u mikrofon. I to je trajalo sve do posle izbora 2012. Pre nego što ću ući u studio, išle su vesti…i kada sam ih čuo, naslutio sam šta nas čeka i odlučio da ne želim da budem deo toga. Na samom početku emisije najavio sam da mi je i poslednja – dakle, dao sam otkaz u emisiji, uživo.“
Malo njih zna da je Igor rođeni Nišlija, ali hoće taj biografski podatak da se utka (nenamerno?) u ritmove pesama koje stvara („samo da vidiš ove koji sviraju klasičnu muziku kad treba da isprate neparne ritmove“). Nema, ne bar vidljivo, ničega u stvaralaštvu što je povukao sa istoka (Srbije) gde je (Zaječar) odrastao: osim, možda, u dozi zavodljivosti i, štaznam, nekoj mističnoj dubini njegovih melodija.
Medicine Man. Modern Quartet (njih se slušali u seriji Vratiće se rode!). New Walking Trio. Dublle. Planting Jupiter. Zaowe. Kurbla Banda. To su neki od Igorovih projekata, stalnih, povremenih i još manje povremenih, u koje ulazi sa svima koji su željni svirke i stvaranja, bio to Lordan Skenderović, Marko Labat ili Zoran iz kuda.org.
Jedan broj numera koje je stvorio imao sam prilike da odslušam i bukvalno svaka mi se dopala; svaka je imala neku dozu – lekovitosti.
Ali, taj termin posebno dobija na značaju u jednoj aktivnosti koju Igor smatra da je „jedna od najlepših koju sam radio“.
„Moj dugogodišnji prijatelj Endru, Englez koji živi u Holandiji, već nekih 7-8 godina organizuje iventove za osobe obolele od MS i Parkinsonove bolesti. Na tim iventovima se iz terapeutskih razloga pušta muzika, ali Endru nije želeo da to bude obično puštanje muzike, pa me je pozvao da je na licu mesta stvaram, nešto kao live act. Koristim svoju muziku i gomilu semplova i efekata, i pratim njegovu komunikaciju sa prisutnima i to uglavnom izgleda kao da muzika sluša njega. Tim ljudima pre svega znači takva vrsta okupljanja, druženje, izlazak iz kuće, gde takođe mogu da slušaju muziku, ali ovo je očigledno nešto posebno za njih. Koliko sam čuo, to je prepoznala i holandska vlada i ozbiljno sagledava terapeutske efekte onoga što Endru radi već godinama i čime se bave tamošnji naučnici. Mnogo sam razgovarao sa tim ljudima i doživeo baš jake emotivne trenutke. Znaš, budeš u prostoriji sa tridesetak ljudi, oboleli od MS i Parkinsa zajedno, s različitim fazama bolesti. I onda ti devojka od 22 godine kaže – ja u ovim ljudima vidim svoju budućnost…Meni je posebno fascinantan trenutak kad ih Endru pozove da ustanu i kad neki to učine fizički a neki samo mentalno… Ne volim da kažem da sam nastupio, ali da – bio sam prisutan na 30, 40 takvih događaja – širom Holandije, u Londonu i Berlinu – gde sam stvarao muziku na licu mesta i sada radim na dve pesme koje će biti uključene u dokumentarni film o projektu koji je pokrenuo, i koji očito daje rezultate, moj prijatelj Endru.“
Rođen je 1970. godine, a od 1985. i od prvog dana srednje škole, živi u Novom Sadu. Obožava hemiju i zbog nje je završio Srednju hemijsku i upisao Zaštitu bilja na Poljoprivrednom faktultetu, ali nije stigao dalje od druge godine. Oženjen je redovnom profesorkom na Likovnom departmanu novosadske Akademije umetnosti.
Denis Kolundžija (VOICE, foto: privatna arhiva)
